Pano 1
Međunarodni Kongres velikih sila je održan u Berlinu, u periodu od 13. juna do 13 jula. 1878. godine u dvorcu aristokratske porodice Radzivil[1], sa ciljem rešenja istočnog pitanja, koje je stavljeno na dnevni red poslednjim rusko-turskim ratom. Za predsedavajućeg Kongresa je izabran knez Oto Fon Bizmark, a Jovan Ristić, ministar spoljnih poslova, bio je srpski predstavnik. Pažnju je usresredio na predstavnika Austro-Ugarske, što ga je i savetovao ruski predstavnik. Telegram Ristića poslat iz Berlina 7/19 juna knezu Milanu: „Šuvalov mi savetuje da se sporazumemo sa AustroUgarskom na svaki način; a on će tražiti u Petrogradu odobrenja za granice, na koje bude pristala Austro-Ugarska“[2]. Ako se izuzmu javni i tajni kontakti van kongresnih odaja, koji su trebali da obezbede podršku srpskim zahtevima u odsudnom momentu, upućivanje memoranduma i diplomatska prepiska bili su jedini načini da se na kongresu čuje glas Srbije[3]. Memorandum je predstavljao najznačajniji zvanični instrument koji je Ristić iskoristio kako bi se obratio delegatima kongresa, u kome je sažeo sve ono što je za Srbiju i srpski narod bilo bitno, a što mu je uskraćeno da usmeno iznese na kongres. U Memorandumu adresiranom na Kongres, Ristić je koristeći se svojom diplomatskom veštinom, u kratkom naveo istoriju Srbije, te razloge koji su uslovili da potpadne pod Otomansku vlast, ukazujući na hrabar i neuništiv duh srpskog naroda koji, vekovima pod stranim zavojevačem, nije izgubio svoj san o slobodi, niti svoj jezik ili kulturu. „Dokle su drugi narodi Balkanskoga poluostrva ćuteći podnosili jaram, Srbi i renegati i hrišćani oduševljeni istim duhom nezavisnosti i kao jedini, koji su se samo uslovno pokorili, ne prestaše protestovati protiv turskog grabeža“[4].
Ristić se pismom od 3. jula obratio predsedavajućem knezu Bizmarku, u kome je objasnio stanje u srpskom zakonodavstvu. „Ja mogu da tvrdim, gospodine predsedniče, a da se ne bojim, da će me iko moći demantovati, da od sviju zemalja na istoku nema ni jedne, koja je toliko tolerantna u religioznim pitanjima, kao što je baš Srbija. Slobodno vršenje sviju verozakonskih obreda nije samo priznato i zajemčeno ustavom zemaljskim (član 119.), nego im Vlada čini svaku moguću olakšicu… Što se tiče Jevreja specijalno, moram pre svega konstatovati, da ih nema više od 1200 duša. Oni uživaju, u religioznom pogledu, potpunu ravnopravnost sa svojim sugrađanima drugih vera. Ja bih čak mogao dodati, da su oni u neku ruku privilegovani, jer dok pravoslavni hrišćani moraju svoje sveštenike sami da izdržavaju, dotle izrailjski rabin u Beogradu prima od države subvenciju od šest stotina dinara. Njihove škole izdržava država kao god i druge svoje škole. Jevreji imaju ista ona politička prava, koja imaju i ostali srpski državljani. Oni imaju pristupa u sve javne službe, oni su birači i mogu biti izabrani. Dokaz je što je na poslednjoj Velikoj Narodnoj Skupštini, jedan od osam Beogradskih poslanika bio Jevrejin. Da bi se postigla potpuna jednakost, ima samo da se ukine jedna jedina zakonska odredba, koja Jevrejima zabranjuje da stalno žive izvan Beograda. Oni Jevreji, koji su se zatekli nastanjeni po varošima unutrašnjosti… ostali su i posle promulgacije ove zakonske odredbe, na svojim ognjištima i nikome nije palo ni na um, da ih uznemirava… Ali bilo kako mu drago, ja sam srećan g. predsedniče, što mogu dostaviti na znanje kongresu, da me Njegova Svetlost Knez Srbije baš sad ovlašćuje da izjavim: da će Srpska Vlada prihvatiti prvu priliku, da zakonskim putem poništi i poslednje ograničenje, koje se tiče Jevreja, te da ih potpuno izravna sa svima njihovim sugrađanima drugih vera“[5].
Na kraju kada je rezimirao rezultate Kongresa, Ristić je rekao: „Kada se uzme u obzir položaj u kome smo bili, možemo kazati da smo imali uspeha; jer dok su Grci dolazili u sukob sa interesima turskim, Crnogorci sa interesima Austrije i Turske, a Rumuni samo sa interesima Rusije – mi smo bili došli u sukob sa interesima gotovo sviju država koje su nam blizu“[6]
[1] Čedomir Popov, Istočno pitanje i srpska revolucija 1848-1918, str. 230
[2] Mihailo Vojvodić, Dragoljub Živojinović, Andrej Mitrović, Radovan Samardžić, Srbija 1878. dokumenti, str.424.
[3] Dr Nebojša Ranđelović, Srbija i Turska od Pariskog do Berlinskog kongresa – srpsko-turski odnosi i izgrađivanje državnosti Srbije, doktorska disertacija, str. 248.
[4] Protokoli Berlinskog Kongresa, Berlinski kongres i srpsko pitanje 1878-1998, priredili Dr Slobodanka Stojičić, Nebojša Ranđelović, str. 104.
[5] Ristićevo pismo knezu Bizmarku u Berlinu od 3. jula 1878. godine, Srbija 1878, dokumenti, Beograd, 1978, str. 490-491.
[6] Radoslav Stojanović, Jovan Ristić kao diplomata, str. 115.