Пано 3
Кнез Милан Обреновић се верио са Наталијом Петровном Кешко 25. јула 1875. године, а венчање је обављено у Саборној цркви у Београду 23. септембра (5. октобра) исте године. Наталијин отац је био руски пуковник Петар Иванович Кешко, а мајка Пулхерија Румунка. Иако није била руска принцеза, као полу-Рускиња, донекле је задовољавала амбиције и каприц српског кнеза[1].
Нико у Србији није знао да су кнез Милан и Наталија, заправо, били врло блиски рођаци. Наиме, Наталијин отац Петар Кешко и Миланова мајка Марија Катарџи, били су деца од две рођене сестре. У прво време између њих је владала искрена љубав, али за време срспко-турског рата, кнегиња је родила 2. августа 1876. мушко дете и један од првих сукоба међу супружницима је избио по питању давања имена детету. Кнез Милан је желео да наследнику да име Милош, а кнегиња Александар. Толико је била категорична, да је остало по њеном. Добили су и друго мушко дете септембра 1878. које је поживело само пет дана. Када се Милан 22. фебруара (6.марта) прогласио за краља, Наталија није тиме претерано одушевљена. Да ли је својим држањем и колико Нталија допринела да се љубав између ње и Милана угаси, то се не може знати, али је извесно да је овај владар заронио у брачна неверства, коцку и пиће. Како бележи Р. Љушић, Лаза Костић је срео Наталију док се возила дворским кочијама у пратњи дворске даме, која је седела на краљичином крилу, то понашање нимало није било краљевско. У дневнику Николе Крестића у чланку „Мраморно срце“ који је објављен на немачком, наводи се да је један француски посланик у Београду умео да гледа у длан, па је на једној дворској забави, краљица затражила да јој гледа, на шта је овај између осталог, рекао да она не воли мушку љубав, што је она признала. Како примећује Костић, изгледа да јој кнез био веран највише четири године.
Нови сукоб избио је 1887. године, у вези са школовањем престолонаследника Александра. Краљев план је био да се дечак школује у Бечу, а Наталија је била енергично против. 6. априла је начињен писани споразум којим се решава питање васпитања краљевића Александра, и већ 30. априла отпутовали су на Крим.
Чувен је „Визбаденски скандал“, где је краљ наредио генералу Протићу да од краљице отме престолонаследника. То се догодило 2. јула 1888. године у Визбаздену. Због овог догађаја, краљ је оптуживао краљицу, па је бракоразводна парница доспела на Архијерејски сабор, који је настојао да их измири. Ипак, српски владар је извршио притисак на митрополита Теодосија да га лично разведе, тако је и било, потписивањем већ припремљеног акта 12/24. октобра 1888. године[2].
Ауторитет Милана, као краља, био је озбиљно нарушен. Да би поправио свој положај, дао је један од најслободумнијих устава у Европи, 1888. Међутим, како није могао да мења владалачку нарав и уверења, пристао је на абдикацију 22. фебруара (6.марта) 1889. у корист сина Александра. Потом, одлази у иностранство.
По Наталијином повратку у Београд 17. септембра 1889. године, тек две недеље након, добилаје дозволу да виђа сина, и то у просеку једном у два месеца, наредних 14 месеци. У мају 1890. године у Србију се враћа и Милан, јер су га притисли тешки дугови, одмах се распламсала борба између бивших супружника. Краљица Наталијаје потпомогнута радикалима успела да не буде „бивша супруга“ и то 16. јуна 1890. митрополит Михаило проглашава њихов развод неважећим. Милан је опет реаговао притиском, па је овај акт повучен.
Влада и намесништво су били на мукама због сукоба краљевих родитеља, сматрали су да је најбоље решење да и краљ и краљица оду из земље. При крају лета 1897. краљица коначно напишта Србију, да се у њу више никад не врати. Краљ Александар је потпао под утицај оца, али само док га Драга није узела под своје. Венчали су се Александар и Драга 23. јула 1900. године.
После вести о Драгиној лажној трудноћи, краљ Александар је почео да се освешћује и писао је мајци писма. Последњи краљ из куће Обреновића и краљица Драга убијени су ноћи 29. маја (11.јуна) 1903. године.
Краљица Наталија је у марту 1902. године у варошици Берксимер на Атлантику променила веру и прешла у католичанство. После смрти сина, живела је у Француској, потпуно повучено. Умрла је у Паризу 1941. године, без иког свог крај себе.
[1] Томислав М. Симић Калпачки „Жене српских владара“, Београд 2010. стр. 308
[2] Томислав М. Симић Калпачки „Жене српских владара“, Београд 2010. стр. 325