Пано 1
Међународни Конгрес великих сила је одржан у Берлину, у периоду од 13. јуна до 13 јула. 1878. године у дворцу аристократске породице Радзивил[1], са циљем решења источног питања, које је стављено на дневни ред последњим руско-турским ратом. За председавајућег Конгреса је изабран кнез Ото Фон Бизмарк, а Јован Ристић, министар спољних послова, био је српски представник. Пажњу је усресредио на представника Аустро-Угарске, што га је и саветовао руски представник. Телеграм Ристића послат из Берлина 7/19 јуна кнезу Милану: „Шувалов ми саветује да се споразумемо са АустроУгарском на сваки начин; а он ће тражити у Петрограду одобрења за границе, на које буде пристала Аустро-Угарска“[2]. Ако се изузму јавни и тајни контакти ван конгресних одаја, који су требали да обезбеде подршку српским захтевима у одсудном моменту, упућивање меморандума и дипломатска преписка били су једини начини да се на конгресу чује глас Србије[3]. Меморандум је представљао најзначајнији званични инструмент који је Ристић искористио како би се обратио делегатима конгреса, у коме је сажео све оно што је за Србију и српски народ било битно, а што му је ускраћено да усмено изнесе на конгрес. У Меморандуму адресираном на Конгрес, Ристић је користећи се својом дипломатском вештином, у кратком навео историју Србије, те разлоге који су условили да потпадне под Отоманску власт, указујући на храбар и неуништив дух српског народа који, вековима под страним завојевачем, није изгубио свој сан о слободи, нити свој језик или културу. „Докле су други народи Балканскога полуострва ћутећи подносили јарам, Срби и ренегати и хришћани одушевљени истим духом независности и као једини, који су се само условно покорили, не престаше протестовати против турског грабежа“[4].
Ристић се писмом од 3. јула обратио председавајућем кнезу Бизмарку, у коме је објаснио стање у српском законодавству. „Ја могу да тврдим, господине председниче, а да се не бојим, да ће ме ико моћи демантовати, да од свију земаља на истоку нема ни једне, која је толико толерантна у религиозним питањима, као што је баш Србија. Слободно вршење свију верозаконских обреда није само признато и зајемчено уставом земаљским (члан 119.), него им Влада чини сваку могућу олакшицу… Што се тиче Јевреја специјално, морам пре свега констатовати, да их нема више од 1200 душа. Они уживају, у религиозном погледу, потпуну равноправност са својим суграђанима других вера. Ја бих чак могао додати, да су они у неку руку привилеговани, јер док православни хришћани морају своје свештенике сами да издржавају, дотле израиљски рабин у Београду прима од државе субвенцију од шест стотина динара. Њихове школе издржава држава као год и друге своје школе. Јевреји имају иста она политичка права, која имају и остали српски држављани. Они имају приступа у све јавне службе, они су бирачи и могу бити изабрани. Доказ је што је на последњој Великој Народној Скупштини, један од осам Београдских посланика био Јеврејин. Да би се постигла потпуна једнакост, има само да се укине једна једина законска одредба, која Јеврејима забрањује да стално живе изван Београда. Они Јевреји, који су се затекли настањени по варошима унутрашњости… остали су и после промулгације ове законске одредбе, на својим огњиштима и никоме није пало ни на ум, да их узнемирава… Али било како му драго, ја сам срећан г. председниче, што могу доставити на знање конгресу, да ме Његова Светлост Кнез Србије баш сад овлашћује да изјавим: да ће Српска Влада прихватити прву прилику, да законским путем поништи и последње ограничење, које се тиче Јевреја, те да их потпуно изравна са свима њиховим суграђанима других вера“[5].
На крају када је резимирао резултате Конгреса, Ристић је рекао: „Када се узме у обзир положај у коме смо били, можемо казати да смо имали успеха; јер док су Грци долазили у сукоб са интересима турским, Црногорци са интересима Аустрије и Турске, а Румуни само са интересима Русије – ми смо били дошли у сукоб са интересима готово свију држава које су нам близу“[6]
[1] Чедомир Попов, Источно питање и српска револуција 1848-1918, стр. 230
[2] Михаило Војводић, Драгољуб Живојиновић, Андреј Митровић, Радован Самарџић, Србија 1878. документи, стр.424.
[3] Др Небојша Ранђеловић, Србија и Турска од Париског до Берлинског конгреса – српско-турски односи и изграђивање државности Србије, докторска дисертација, стр. 248.
[4] Протоколи Берлинског Конгреса, Берлински конгрес и српско питање 1878-1998, приредили Др Слободанка Стојичић, Небојша Ранђеловић, стр. 104.
[5] Ристићево писмо кнезу Бизмарку у Берлину од 3. јула 1878. године, Србија 1878, документи, Београд, 1978, стр. 490-491.
[6] Радослав Стојановић, Јован Ристић као дипломата, стр. 115.