Поводом 110 година од почетка Првог светског рата, Државни архив Србије је од 23. до 28. јула 2024. године, јавности изложио оригинале Ултиматума Аустроугарске Србији од 24. јула 1914. године, концепт Одговора српске Владе на Ултиматум (25. јул), као и Телеграм објаве рата (28. јул), који се чувају у фонду Министарство иностраних дела (МИД) Државног архива Србије.
Имајући у виду значај годишњице почетка једног од највећих светских сукоба у историји човечанства, дошло се на идеју да документа која су му непосредно претходила буду изложена јавности, не само у Београду, већ и широм Србије.
Историјски архив Краљево се придружило учешћу у овом догађају, а копије поменутих докумената заинтересовани грађани и медији у могућности су да погледају у приземљу зграде Архива на Тргу Светог Саве 1 од уторка 23. јула од 10 часова.
Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова.
Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе „да се идеја о атентату на Франца Фердинанда родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ‘Народне одбране’, и да су пребацивања у Босну извеле старешине српске пограничне службе“ ултимативни захтев је био изнесен у десет тачака.
Од Владе Србије се тражило:
1. да забрани све публикације које пишу против Аустро-Угарске и „својом општом тенденцијом“ угрожавају њен територијални интегритет;
2. да одмах распусти „Народну одбрану“ и слична удружења и да спречи да она „наставе свој рад под другим именом и у другом виду“;
3. да из јавне наставе у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустро-Угарске;
4. да из службе уклони све официре и чиновнике који пропагирају против Аустро-Угарске, а чија ће имена бити накнадно достављена;
5. да прихвати „сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета управљеног против територијалног интегритета Царства“;
6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату који се налазе на територији Србије и да прихвати да у овој истрази учествују „органи које буде делегирала царско-краљевска влада“;
7. да одмах ухапси мајора Војислава Танкосића и Милана Цигановића;
8. да спречи „помагање недозвољене трговине оружјем и муницијом преко границе“ и да „отпусти и строго казни“ оне пограничне органе који су помогли тројици атентатора да пређу границу;
9. да објасни изјаве „српских високих чиновника у Србији и у иностранству“ с непријатељским садржајем према Монархији дате после 28. јуна;
10. да извештава царско-краљевску владу о извршавању мера које су захтеване у претходним тачкама.
Ултиматум је очевидно тежио за тим да дубоко понизи Србију пред Монархијом, али и да – што је било и најважније – створи отворе кроз које би било могуће да Монархија чак и суштински наруши независан живот ове државе.
Српска влада се састала исте вечери кад јој је уручен ултиматум и могла је само закључити да „не остаје ништа друго него да се гине“ (министар просвете Љуба Јовановић).
Лазар Пачу је, највероватније после првих консултација, свим српским представништвима у иностранству изнео „да су захтеви такви да их у целини не може прихватити ниједна српска влада“.
Читајући Ултиматум, тадашњи британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј је рекао царско-краљевском амбасадору да је то „најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави“. (Др Андреј Митровић – „Србија у Првом светском рату“)
Одговор српске краљевске владе на аустроугарски ултиматум написали су Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио барону Владимиру фон Гизлу, аустроугарском посланику у Београду.
Тај одговор је, чак и према суду немачке дипломатије, био ремек-дело. Имајући у виду крајњу исцрпљеност балканским ратовима, српска влада је прихватила све захтеве, сем да аустроугарски органи воде истрагу у Србији, јер би то представљало кршење устава и суверенитета Србије.
Одговор је окарактерисан као крајње попустљив али и достојанствен јер српска краљевска влада није прихватила учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустро-Угарске на територији Србије, али је ипак понудила арбитражу суда у Хагу или комисије великих сила за решење спорног захтева у тачки 6.
Међутим, Монархија није мислила тако, као ни барон Гизл, коме је требало нешто мање од сат времена да закључи да Србија није дала повољан одговор и са целим посланством демонстративно напусти Београд и пређе у Земун.
Након реакције барона Гизла на одговор, истог дана (25. јула) уследио је Манифест српске владе којим се народ упознаје са ситуацијом и могућношћу рата. А рат је сасвим извесно куцао на врата Краљевине Србије али и готово целог света.
И најзад, 28. јула стигао је телеграм којим је Аустроугарска објавила рат Србији, чиме је отпочео Први светски рат. Телеграм је послат из Беча 28. јула 1914. у 11.10 ч, а стигао је у Ниш у 12.30х. Објава рата упућена је Србији у преподневним сатима, обичном телеграфском поштом, а садржина телеграма је следећа:
Краљевом министру иностраних дела у Нишу
Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. године, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду , због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом.
Министар иностраних дела Аустроугарске, Гроф Берхтолд
Предлог за упис овог документа у регистар „Сећање света“ поднео је 2014. године Архив Србије на стогодишњицу почетка Првог светског рата. Одлуку о упису у регистар „Сећање света“ Унеско је донео 9. октобра 2015. године.