Povodom 110 godina od početka Prvog svetskog rata, Državni arhiv Srbije je od 23. do 28. jula 2024. godine, javnosti izložio originale Ultimatuma Austrougarske Srbiji od 24. jula 1914. godine, koncept Odgovora srpske Vlade na Ultimatum (25. jul), kao i Telegram objave rata (28. jul), koji se čuvaju u fondu Ministarstvo inostranih dela (MID) Državnog arhiva Srbije.
Imajući u vidu značaj godišnjice početka jednog od najvećih svetskih sukoba u istoriji čovečanstva, došlo se na ideju da dokumenta koja su mu neposredno prethodila budu izložena javnosti, ne samo u Beogradu, već i širom Srbije.
Istorijski arhiv Kraljevo se pridružilo učešću u ovom događaju, a kopije pomenutih dokumenata zainteresovani građani i mediji u mogućnosti su da pogledaju u prizemlju zgrade Arhiva na Trgu Svetog Save 1 od utorka 23. jula od 10 časova.
Poslanik Vladimir baron fon Gizl je 23. jula 1914. u 18 časova uručio ultimativnu notu zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je tražen, kako je izrično stajalo u dokumentu, u roku od 48 časova.
Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze „da se ideja o atentatu na Franca Ferdinanda rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi ‘Narodne odbrane’, i da su prebacivanja u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe“ ultimativni zahtev je bio iznesen u deset tačaka.
Od Vlade Srbije se tražilo:
1. da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austro-Ugarske i „svojom opštom tendencijom“ ugrožavaju njen teritorijalni integritet;
2. da odmah raspusti „Narodnu odbranu“ i slična udruženja i da spreči da ona „nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu“;
3. da iz javne nastave u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austro-Ugarske;
4. da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji propagiraju protiv Austro-Ugarske, a čija će imena biti naknadno dostavljena;
5. da prihvati „saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta upravljenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva“;
6. da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu koji se nalaze na teritoriji Srbije i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju „organi koje bude delegirala carsko-kraljevska vlada“;
7. da odmah uhapsi majora Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića;
8. da spreči „pomaganje nedozvoljene trgovine oružjem i municijom preko granice“ i da „otpusti i strogo kazni“ one pogranične organe koji su pomogli trojici atentatora da pređu granicu;
9. da objasni izjave „srpskih visokih činovnika u Srbiji i u inostranstvu“ s neprijateljskim sadržajem prema Monarhiji date posle 28. juna;
10. da izveštava carsko-kraljevsku vladu o izvršavanju mera koje su zahtevane u prethodnim tačkama.
Ultimatum je očevidno težio za tim da duboko ponizi Srbiju pred Monarhijom, ali i da – što je bilo i najvažnije – stvori otvore kroz koje bi bilo moguće da Monarhija čak i suštinski naruši nezavisan život ove države.
Srpska vlada se sastala iste večeri kad joj je uručen ultimatum i mogla je samo zaključiti da „ne ostaje ništa drugo nego da se gine“ (ministar prosvete Ljuba Jovanović).
Lazar Paču je, najverovatnije posle prvih konsultacija, svim srpskim predstavništvima u inostranstvu izneo „da su zahtevi takvi da ih u celini ne može prihvatiti nijedna srpska vlada“.
Čitajući Ultimatum, tadašnji britanski državni sekretar za spoljne poslove ser Edvard Grej je rekao carsko-kraljevskom ambasadoru da je to „najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi“. (Dr Andrej Mitrović – „Srbija u Prvom svetskom ratu“)
Odgovor srpske kraljevske vlade na austrougarski ultimatum napisali su Stojan Protić i predsednik vlade Nikola Pašić, koji ga je lično uručio baronu Vladimiru fon Gizlu, austrougarskom poslaniku u Beogradu.
Taj odgovor je, čak i prema sudu nemačke diplomatije, bio remek-delo. Imajući u vidu krajnju iscrpljenost balkanskim ratovima, srpska vlada je prihvatila sve zahteve, sem da austrougarski organi vode istragu u Srbiji, jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije.
Odgovor je okarakterisan kao krajnje popustljiv ali i dostojanstven jer srpska kraljevska vlada nije prihvatila učešće austrougarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austro-Ugarske na teritoriji Srbije, ali je ipak ponudila arbitražu suda u Hagu ili komisije velikih sila za rešenje spornog zahteva u tački 6.
Međutim, Monarhija nije mislila tako, kao ni baron Gizl, kome je trebalo nešto manje od sat vremena da zaključi da Srbija nije dala povoljan odgovor i sa celim poslanstvom demonstrativno napusti Beograd i pređe u Zemun.
Nakon reakcije barona Gizla na odgovor, istog dana (25. jula) usledio je Manifest srpske vlade kojim se narod upoznaje sa situacijom i mogućnošću rata. A rat je sasvim izvesno kucao na vrata Kraljevine Srbije ali i gotovo celog sveta.
I najzad, 28. jula stigao je telegram kojim je Austrougarska objavila rat Srbiji, čime je otpočeo Prvi svetski rat. Telegram je poslat iz Beča 28. jula 1914. u 11.10 č, a stigao je u Niš u 12.30h. Objava rata upućena je Srbiji u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom, a sadržina telegrama je sledeća:
Kraljevom ministru inostranih dela u Nišu
Kraljevska Vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. godine, koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu , zbog čega Carska i Kraljevska Vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Od ovog trenutka Austrougarska se smatra u ratu sa Srbijom.
Ministar inostranih dela Austrougarske, Grof Berhtold
Predlog za upis ovog dokumenta u registar „Sećanje sveta“ podneo je 2014. godine Arhiv Srbije na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata. Odluku o upisu u registar „Sećanje sveta“ Unesko je doneo 9. oktobra 2015. godine.